Porodica Bajović

Zovem se Milica. Rodjena sam 1993. u Leskovcu. Pri rodjenju otkrivena mi je retka bolest, koja kao posledicu ima izrazito nizak rast. U četvrtoj godini zivota sam primetila da se razlikujem od svojih vrsnjaka. Pitala sam roditelje zasto kada sedim na krevetu sa Jovanom (drugaricom s kojom sam se stalno igrala) njene noge vire van kreveta, a moje ne iako smo bile istog uzrasta.

Moji vršnjaci su mogli da upale svetlo, ja ne, mogli su sami da idu u toilet, a mene je mama vodila. Govorila mi je da možda neću biti visoka kao druga deca, ali da me to neće činiti manje vrednom.

U mojoj šestoj godini, moji roditelji su saznali da postoji metoda koja mi može pomoći da dostignem neku pristojnu visinu, što je bilo značajno jer je značilo da ću jednog dana moći samostalno da se služim i da sama obavljam najosnovnije potrebe.

Prvi zahvat sam imala u svojoj sedmoj godini. Nosila sam Ilizarove aparate. Kosti su se nasilno produžavale pomocu navijanja. Operacije su bile izrazito bolne i mukotrpne. Bilo ih je šest. Pomoću njih sam dobila 32 cm u visini. Danas sam visoka 143 cm, bez operacija bih bila visoka nešto više od metar. Ne bih mogla mnogo toga sama da obavljam, kao danas. Operacije su se radile tokom letnjih raspusta.

U Osnovnoj školi sam se razlikovala od druge dece. Časove fizičkog sam provodila na klupi, gledajući svoje vršnjake, kako preskaču kozlić, igraju odbojku, rade skok u dalj i zabavljaju se.

Takmičili su se ko će više ili dalje skočiti, ja u tome nisam mogla da učestvujem. Operacije su bile završene kada I moja Osnovna škola.

Upisala sam Srednju Ekonomsku. Samostalno sam odlazila u školu. U tinejdžerskim danima su počeli izlasci, žurke I druženja. Sve je bilo dobro. Bila sam omiljena u društvu, i imala sam veliki krug prijatelja. Onda su počela prva zaljubljivanja i simpatije. Zbog predrasuda mnoga moja zaljubljivanja su bila neuzvraćena. Nisam dobijala priliku da se nekome dopadnem, kao druge devojke, jer su mi prilazili sa predubeđenjima. Bili su to emotivni udarci. Razmišljala sam da li ću ikada naći srodnu dušu, I da li ću ikada imati porodicu. Pitala sam se zašto baš ja imam problem koji me prate, odgovore nisam nalazila.

Radila sam na sebi I svom samopouzdanju. Počela sam da prhvatam sebe onakvu kakva jesam. To mi je pomoglo. Našla sam unutrašnji mir, i naučila da se iz svake situacije izdignem bez povređene sujete.

Znam da se veličina čoveka ne meri u centimetrima visine, već otvorenosti duše. Sačuvala sam psihu, iako okolina zna biti izrazito okrutna prema onima koji su drugačiji. Koliko si spreman da prihvatiš razlicitost toliko si i velik.

Upisala sam studije, i kao student upoznala momka, koji je danas moj suprug. Diplomirala sam ekonomiju. Milovan i ja smo se venčali i dobili devojčicu. Milovan je tipične visine.

Našem detetu je pri rodjenju takođe otkrivena ahondroplazija. Danas Nikolija ima 5 godina. Kao i svako dete ima iste potrebe, zelje i snove. Znam da će svaka faza njenog odrastanja doneti nova pitanja.

Prvi izazov s kojim smo se susreli bilo je na igralistu. Grupa devojčica nije htela da primi Nikoliju u igri zato što je mala. Ona često postavlja pitanje ,,Mama jesam li ja velika?,, Vidi razliku, ali još  ne zna zašto je to tako. Učim je da se izbori za sebe, da se ne plaši, da jasno iskaže svoje želje i potrebe. Trudim se da je pripremim na to da će život biti surov prema njoj, ali da uvek zna da visina ne čini čoveka.

Uživam gledajuci je kako se raduje, kao i sva deca u igri, kada dobije novu igračku ili sretne drugare. Biću spokojna i srećna ako prihvati sebe takvu kakva jeste. Mora da nauči da voli sebe i da nikad ne izgubi veru. Biću uvek uz nju I daću sve od sebe da uči iz mog primera. Drugi izazov s kojim smo se susreli su dečiji rođendani, gde njeni vrsnjaci sami odlaze toilet i samostalno se poslužuju. Njoj treba moja pratnja, zbog kratkih ruku I nemogućnosti da dohvati ono što joj treba. Sve su to prepreke koje se za sada lako prevazilaze, ali šta će biti kasnije? Zato želim svom detetu, kao i svoj deci koja boluju od ahondroplazije da što bezbolnije prodju kroz sve izazove i omo što će im život prirediti. Verujem u bolje sutra za Nikoliju i njene drugare. Nikoliju učim da se izdvaja samo po shvatanju, empatiji i razumevanju za druge, jer koliko si spreman da prihvatiš različitost toliko si i velik!